Kako to obično biva sa magijom, koje se same vaspostave, bez jasnog porekla i razloga osim da su – magične – takav je slučaj i sa heklanjem. Kao da je neko želeo da se uz svo kukičanje ispredaju i priče koje će da nam greju srce i bude maštu. U nastavku ovog teksta, očekuju vas istorijske poslastice i poreklo heklanja.
Odakle potiče heklanje?
Neke priče kažu da je heklanje poteklo od tradicionalnih ručnih radova u Južnoj Americi, Arabiji ili Kini. Iako je za te priče malo konkretnih dokaza. Mnogi autori i istraživači su mišljenja da se heklanje koristilo u ranim kulturama, no da su umesto heklice žene koristile kažiprst – te da zbog toga manjka konkretnih dokaza te tvrdnje. Ovi autori uzimaju jednostavnost tehnike heklanja kao tvrdnju da se ona “morala” pojaviti mnogo ranije nego što se to trenutno smatra. Konkretan dokaz, koji više potvrđuje popularnost a ne toliko o poreklo heklanja, stigao je u vidu prve štampane šeme, objavljene u jednom holandskom časopisu početkom 19. veka.
Iako nema sačuvanih primera heklane tkanine pre 19. veka, drugi autori pak ukazuju na tamburske heklice. Ova vrsta heklice koristila se za takozvani “tamburski vez”, rađen u Francuskoj tokom 18. veka. Oni tvrde da je tambursko provlačenje petlji kroz tkaninu kasnije preraslo u “heklanje u vazduhu”.
U Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, heklanje počinje da se koristi kao zamena za druge oblike čipke. Fabrički proizveden pamuk postajao je jeftiniji, i iako je za heklane čipke bilo potrebno više konca za izradu u odnosu na tkane, heklana čipka se izrađivala daleko brže i bila je jednostavnija za učenje.
Poreklo heklice
Kao što smo već rekli, zbog činjenice da su se u ranim fazama heklanja koristili prsti umesto heklice, nemoguće je jasno utvrditi poreklo heklanja kao i alata koji se za njega koristi. Prve jasne naznake heklice, kao i svega ostalog što prati ovaj zanat, dolaze iz 19. veka. Heklice su se u to vreme uglavnom izrađivale od savijenih igala zabodenih u komad plute. Makar kada su u pitanju bile siromašne čipkarice. One malo srećnije imale su heklice načinjene od srebra, slonovače ili kosti, postavljenih u drške različite izrade. Istina, većina ovih heklarica izrađivana je ne bi li u što boljem svetlu prikazala damske ruke, a ne toliko veštinu sa koncem koju te ruke nose.
Razvoj i napredak heklanja
Heklanje je, ubrzo širom sveta postala narodna radinost u usponu. Naročito u Francuskoj i Irskoj, čije su zajednice i njihov način života bili narušeni ratovima. Srednja klasa u nastajanju uglavnom je kupovala sve heklarske radove koje su stvarale siromašne žene, i neretko deca. Heklanje se smatralo imitacijom statusnog simbola, i zbog toga je bilo obeleženo kao previše obično. Bogati ljudi u mogućnosti da priušte čipku proizvedenu starijim i skupljim metodama ismevali su heklanje i obeležili ga kao jeftinu kopiju. Nipodaštavanje je trajalo sve dok kraljica Viktorija nije najpre kupila irsku čipku, a nakon toga i sama naučila da hekla.
Irci su nastavili da promovišu heklanje štampanjem uputstava i šema, koje su, iako su se pojavile 1840-ih, bile zadivljujuće složene i raznolike.
U 1890-im, kraj viktorijanske ere doneo je nove promene u heklanju. Edvardijanska era u svom vrhuncu, dovela je do krešenda heklane čipke, koje su postale daleko finije u teksturi i kompleksnije u bodovima.
Beli i konci svetlijih boja su zamenili jarke viktorijanske boje, sa izuzetkom elegantnih torbica za dame koje su često bile heklane od jarko obojene svile.
Posleratno heklanje
Nakon okončanja Prvog svetskog rata, broj objavljivanih šema je značajno opao, a one koje su objavljivane bile su samo pojednostavljene verzije šema sa početka 20. veka.
Heklanje je doživelo novi bum, naročito u Americi, od kasnih 1940-ih do ranih 1960-ih godina, nakon okončanja drugog svetskog rata. Objavljeno je pregršt imaginativnih dizajna, mahom za kućne stvari i u jarkim bojama. Ove heklarske šeme bile su predviđene za deblji konac nego što je to ranije bio slučaj.
Iako je od poslednjeg buma heklanja 60-ih i 70-ih godina prošlog veka (kada su popularizovani takozvani “bakini kvadrati”) prošlo dosta vremena, početak 21. veka doneo je novi život ručnim radovima. Pored toga, do tada korišteni tanki, pamučni konci prerasli su u održive i kvalitetne materijale za heklanje.
Iako je nemoguće sa sigurnošću utvrditi poreklo heklanja, ono što se može izneti kao istina je to da je ova veština uposlila mnoge prste, usrećila mnoge oči i ogrejala mnoga srca kroz istoriju.
